Jedan sam dan skrolala po Facebooku i pogled mi se zaustavio na videu nekih moćnih djevojaka. Zanimljiva mi je bila činjenica da su Romkinje, jer nikada do sad nisam imala priliku vidjeti baš Romkinje u takvom izdanju. Preciznije, nikada nisam vidjela da ih se na takav način predstavlja, kao prave zvijezde. Bio je to kratki video prilog nekog stranog portala o prvom romskom ženskom bendu na svijetu! Zaintrigiralo me. Svojim se tekstovima trude promijeniti mišljenje o Romima i bore se za ravnopravnost žena u društvu. I onda šok i vjeverica – djevojke su iz Beograda i Niša, pa to je tako blizu!
Bila sam oduševljena. Posjetila sam njihove društvene mreže, pogledala nekoliko intervjua i zacrtala si da ću nekako doći do njih i napraviti intervju s njima. Od toga ima već neko vrijeme, jedan me hrvatski portal pretekao, pa iako sam bila uvjerena da je tako – ovo neće biti njihov prvi hrvatski intervju, ali će biti najbolji do sada, mig-mig.
Njih je dvanaest. Zovu se Pretty Loud. Mlade, hrabre, talentirane. Stvaraju na romskom, srpskom i engleskom jeziku, a spojile su se zahvaljujući GRUBB (Gipsy Roma Urban Balkan Beats) fondaciji, centrima u Srbiji koji podržavaju romsku mladež kroz umjetnost, kulturu, obrazovanje i socijalno poduzetništvo. Djevojke tamo uče, plešu, rade koreografije, repaju, glume, pišu tekstove. Prošle su godine pozvane na festival „Women of the World“ koji se održao u Londonu, zbog svog doprinosa zajednici. I one su spremne za unijeti promjene. A spremne su bile i za ovaj intervju Silvia Sinani, Zlata Ristić i Živka Ferhatović te me oborile s nogu svojom pristupačnošću, pristojnošću i toplinom!
Postale ste prava senzacija u svijetu i čestitam vam na tome! Radite pravu malu revoluciju. Ipak, jeste li usprkos tome naišle na predrasude? Kako reagira vaša okolina, pogotovo oni o kojima u tekstovima govorite? Što kaže i vaša obitelj?
Sve: Hvala!
Živka: Imamo jedan primer koji sam rekla da ću uvek da kažem. Kad idemo Silvia i ja do nekog kafića, uvek nam kažu da nema mesta i da treba da rezervišemo. Mi kažemo: „Pa dobro, gde da se javimo? Pišemo vam mnogo puta na Instagramu, vi se ne odazivate“. Kaže konobar: „Ne možemo da odgovaramo svima“. A gore je na primer bašta prazna. I svaki put kad idu Romi uvek kažu da nema mesta. I onda je Silvia tada rekla: „Je li to zato što smo Romi? Je li zato nećete da nas pustite?“, a konobar ćuti, neće da kaže. Znači da je to razlog. Mogu svi da uđu, ali kada mi dođemo ili nema mesta ili „morate da rezervišete“, navedu bilo koji razlog samo da nas ne puste unutra. To je jedan moj primer gde sam osetila diskriminaciju. Inače ovako što se tiče škole, nikada nisam osetila diskriminaciju, moji drugari, prijatelji koji nisu Romi me uvek podržavaju u svemu i nije im problem što sam Romkinja.
Silvia: Problem je u tome što su neki Romi bili tamo, pravili buku, ne znam što se desilo i onda su oni po tome zaključili da ne puštaju više Rome. To je ta predrasuda da su svi Romi takvi. I postoje te predrasude da smrdimo, da krademo, da ne idemo u školu, da lažemo i onda nas sve svrstavaju u „te“. A ne gledaju da smo svi drugačiji, nismo svi isti. Obitelj nas jako podržava i to nam je pre svega najbitnije. U našoj mahali u kojoj živimo ima onih koji malo drugačije razmišljaju, malo su zatucaniji da kažem tako, i imamo savremenije, koji su naši roditelji. Romi su se malo unapredili i oni jesu savremeniji i mislim da nam njihova podrška mnogo znači, ne bi dogurale dovde da nas oni ne podržavaju.
Primijetila sam da se u dosta intervjua koje ste imale ističe, naglašava kako ste lijepe. Ide li vam to na živce? Jer, puno ste više od toga.
Sve: Ne. (smijeh)
Silvia: Pa ne ide nam, ono lepo nam je kad nas pohvale, lepe smo, okej, svako je lep na svoj način. Mislim, razumem što hoćeš da kažeš, nije poanta da kažu samo: „Lepe ste“. Okej, znamo, hvala vam (smijeh), već sam rekla svako je lep na svoj način. Ali, ne nervira nas.
Kužim. Ako netko pohvali vaš izgled, zašto ne prihvatiti kompliment. Ali, moram priznati, meni je to zasmetalo dosta jer se u intervjuima u kojima ste sudjelovale cijelo vrijeme provlačilo: „Pogledaj ih, lijepe su k’o slika“, kao da ste u emisiju došle samo zbog toga… U svojim pjesmama govorite i o maloljetničkim brakovima. Možete li mi objasniti zašto se u dosta slučajeva maloljetni Romi i Romkinje žene? Postoji li tu pritisak od starijih članova obitelji, je li to nekakva obiteljska tradicija, nešto što se očekuje od mladih Roma ili samo zatucanost pojedinaca?
Silvia: Rani brakovi nisu tradicija. To zavisi od običaja jer romski jezik ima mnogo dijalekta i svaki dijalekt ima svoje običaje gde je totalno drugačije da neko traži novac za svoju ćerku, gde neko daje svoju ćerku rano jer je tako u njihovoj tradiciji – ti ugovoreni brakovi, ali pustit ću Zlatu da govori, pošto ona ima iskustvo sa tim.
Zlata: Hvala. Pa koliko mi znamo, jedan od važnijih običaja, to svuda ima kod Roma – to je da devojka mora da bude nevina, da stupi nevina u brak. Negde se roditelji plaše da ako ona uradi nešto pre braka da će obrukati porodicu, da će to biti loše za nju, da je neće prihvatiti i mnoge devojke pogreše i onda su primorane da se udaju za dečka sa kojim su to uradile. No, opet to ne znači da je svuda isto. Kao što je rekla Silvia, postoje različiti običaji, ne samo kod Roma, ali hvala bogu menja se. Nekad i same odlučimo da to uradimo, negde mislimo da je to najbolje za nas, ja sam primer ranog braka. I da kažem, niko me nije naterao, sama sam tako odlučila jer sam mislila u tom trenutku da je to najbolje za mene, kasnije sam shvatila da to ne ide tako, opet završilo se okej. Ja imam sina od 11 godina, odrastamo zajedno, ja imam 27, ne mogu da kažem da sam uradila ne znam ni ja šta. I dalje nastavljam sa svojim životom, radim, odgajam sina… Opet, mama i baka, porodica mi pomaže i podržava, ne bi mogla bez njih. Samo, roditelji treba da pruže podršku, da razgovaraju sa detetom, da negde ne prave odluke umesto njih. Mnogo je lakše kada sami sebe krivite, nego nekog drugog da je kriv za vašu sudbinu.
Dakle Zlato, ti si jedina od svih 12 djevojaka koja ima iskustvo maloljetničkog braka i trudnoće. Sama si rekla – to je bila tvoja odluka. I tako bi i trebalo biti, da svatko odlučuje sam za sebe. I to je ono što vi ustvari i prenosite svojim djelovanjem. Što biste voljele postići svojim angažmanom u bendu, koji su vam nekakvi daljnji planovi po tom pitanju?
Živka: To uvek kažemo (smijeh), ali želimo da imamo svetsku turneju, da objavimo naš album na kojem radimo, želimo da imamo našu knjigu gde će svaka ispričati svoju priču, svoj život, da opiše kroz što je prošla i još dosta toga. A možda i da budemo popularne, da nas ceo svet prepozna. (smijeh)
Pa to je odlično, lijepi planovi. Držim vam fige da u tome i uspijete. Sada kada si rekla da biste u knjizi pisale o svom životu i što ste sve prošle, referirat ću se na tebe. Ti i sestra ste ostale kao djeca bez majke i oca, odrastajući s bakom i djedom. Mogle ste vrlo lako „skrenuti s puta“, kako bi se reklo. No, usprkos tome, danas ste članice prvog ženskog romskog rap benda na svijetu! Što vas je motiviralo da ne upadnete u loše društvo, da upišete škole i angažirate se u GRUBB-u?
Živka: Ja imam još i jednog brata, ja sam najstarija, pa sestra, pa brat. Baš su zato baka i deka hteli da ne skrenemo s puta, da budemo deca za primer, da budemo obrazovani, da sutradan imamo svoju platu, svoj posao. Da ljudi ne bi pričali o nama: „Eto ostali su bez roditelja, još su na lošem putu, još se loše ponašaju“. I mi smo to sami sebi zacrtali u glavi, kad već tako baka i deka žele za nas i toliko se trude oko nas, treba i mi da donekle poštujemo njih i da ispoštujemo neke njihove želje i odluke koje su zapravo za nas dobre i za naš život. I onda smo zacrtali da treba da završimo školu, da treba da se obrazujemo i da treba da budemo ponosni baš što živimo s našom bakom i dekom jer su oni to sve za nas učinili, pa bar mi možemo za njih da ih ne obrukamo, da oni budu srećni zbog nas što smo baš takvi kakvi jesmo.
Divno. I hvala ti Živka što si pričala o ovome, iako ti je teško govoriti o toj temi. Da se maknemo malo na lakše teme – cure, koji su vam glazbeni uzori?
Silvia: Pa, ima ih mnogo. Što se tiče repovanja, meni je Cardi B. I ona ima priču da je bila striptizeta, da je preko noći postala poznata, ne zato što je bila striptizeta, već svojom muzikom. I ona otvoreno priča da je striptizeta, zbog čega je radila taj posao, a to je zato što je živela u Bronxu, a znamo da je Bronx jako i siromašan i problematičan. I da je ona bila primorana da radi taj posao, da bi imala za život, da bi imala za hleb. Tako da je meni ona uzor što se tiče repovanja i kako je svoja, iako psuje mnogo i jako je bezobrazna ponekad, to je ona. I ona stoji pri tome.
Zlata: Ja nemam uzora, slušam sve, kad kažem sve mislim na baš apsolutno sve. Ko vidi moju playlistu, sto posto će da misli da nisam normalna. Težim ka tome da danas-sutra ja nekome budem uzor, da možda neko vidi nešto u meni, da nije rep ono samo da moramo da psujemo, da budemo opasni. Već da se iskoristi talenat koji se ima za rep i da se kažu neke stvari koje će biti dobre za sve.
Živka: Nemam ni ja uzora. Slušam i naše i strano, okej mogu da kažem da su mi donekle bile uzor ove tri pevačice Hurricane, jer su njih tri, devojke su baš vatrene, imaju odlične pesme. One mi se dopadaju kao devojke, koje pesme izvode i to, ali nisu mi uzor.
Koliko ste zadovoljne životom u Beogradu i Nišu? Biste li voljele da se promijeni nešto po pitanju ravnopravnosti, školstva, zdravstva…?
Živka: Pa eto, možda ta neka neravnopravnost kod nas je na primer da muškarci mogu da ostanu napolju, dajem primer svog brata koji ostaje napolju do 3, 4 ujutru, a kad bi ja do tad ostala… Mislim da bi mi haos bio. Devojke ne smiju da budu kasno napolju, jer, okej, razumem, svašta se dešava, dosta nekih priča, ali ako ja imam svoju pamet i ako razmišljam, znam valjda gde ću ići i s kim ću biti, šta ću raditi. Eto, to mi je možda malo problem što muškarci mogu sve, da ostanu do kad hoće, da idu gde hoće, njima je to okej, ali kad bi devojka to, onda nije okej. Inače ovako po meni, nema neke diskriminacije, bar kod nas u okolini.
Zlata: Slažem se, ali ja bi samo nešto dodala kad se kaže da se mi borimo za ravnopravnost. Mi želimo svoja prava koja smatramo da svaka žena treba da ima, tipa da bude plaćena isto, da nemaju muškarci protiv ako smo plaćene više. E sad, iz ličnog onako, nije sve do muškarca niti smo protiv njih, da se razume, mi se ne takmičimo, oni su očevi, braća, momci, suprug, mi nismo protiv njih. Ja sam za to da mi kao žene, nebitno Romkinja ili ne, da negde treba da promenimo mišljenje. I da je naš cilj da ih podržimo – žena ne treba da trpi nasilje zbog dece ili bilo šta ne treba da trpi. Ona sama treba da donese odluku: „E neću ovako, neću da trpim“. Znamo da je svima teško, ne samo ovde, nego i u celoj Evropi, žene jako trpe, ali dosta zavisi i od nas. Volela bih da baš na to utičemo. Mi imamo tu sreću da nas muškarci baš podržavaju u ovome šta radimo, to su naše kolege i prijatelji koji su iskusniji u muzici od nas i oni su naši mentori. Kad te jedan muškarac podrži da napišeš takav tekst i da odeš javno i da pričaš o tome, onda mi stvarno imamo tu čast da smo uspele negde u tome. Ali, opet kažem, mnogo zavisi i od nas kako ćemo se postaviti, da li ćemo nešto trpeti zato što mislimo da mora i treba, dosta zavisi od toga.
Što biste poručile svima koji imaju predrasude prema Romima, ali i onima koji će možda imati predrasude prema vama, djevojkama Romkinjama koje su osnovale svoj bend?
Silvia: Oni koji imaju predrasude, ja bi im rekla prvo da nas upoznaju i mislim da je Zlata već rekla da treba da se mišljenje promeni. Ako upoznaš jednog koji nije dobar, koji krade, laže itd., ne znači da smo svi ostali takvi. Da nas upoznaju, slušaju naše priče i našu muziku, možda ćemo nekim delom promeniti malo predrasude. I onda kad upoznaju više njih, mislim da će se promeniti to.
Zlata: Ja isto mislim da svako ko ima predrasude, treba da uzme primer od sebe, da vidi što nije u redu kod njega, da se pozabavi sa time. Mislim da će predrasude uvek postojati, kako god, ne samo za Rome, nego uopšte. Negde se plašim da će uvek postojati neka, možda i mi sami nesvesno donesemo neku predrasudu, a da nismo upućeni. Samo, ljudi trebaju biti zadovoljni sobom i svojim životom, raditi stvari koje ih čine srećnima, onda će manje pričati o drugima i možda će ih podržati. Kad su ljudi zadovoljni i srećni, onda ne traže mane nego pružaju podršku.
Živka: Mi smo krenule da se bavimo muzikom i plesom. To je ono prvo čime smo krenule da se bavimo jer to volimo, u tome smo donekle i dobre, tu smo pronašle svoj talenat. A borba za prava žena, protiv diskriminacije itd. je samo deo toga. Jer se mi kroz to što volimo, a to su muzika i ples, borimo za žene.
Djevojke žele imati u budućnosti čim više video i audio materijala, kao i nastupa, što nisu sasvim u mogućnosti zbog pandemije, koja im je pomrsila planove jer su zbog toga trebale otkazati popriličan broj gaža. No uskoro, već u lipnju, imaju nekoliko nastupa, poput onoga u Jugoslavenskom dramskom kazalištu i na 30. godišnjici postojanja DAH Teatra u Beogradu. Također, dobivaju mnogo upita za sudjelovanje na festivalima, posebno inozemnima.
A njihov najvažniji cilj, kako kaže Zlata, je da im se što više djevojaka i žena javi da su zbog njihovog angažmana promijenile neke stvari – da idu redovno u školu, da ne žele rano stupiti u brak, da su postale samostalne. „Zato smo i tu. I ja bih iskreno volela da što više takvih primera imamo i onda ćemo biti sigurne da radimo pravu stvar. Jer muzika je naše oružje za borbu“.
A ja ću se za kraj zapitati jesmo li dvolični? Jesmo li dvolični kada podržavamo pokrete poput Black Lives Matter (posebno smo glasni online), a okrećemo glavu od drugih manjina koje žive u našoj neposrednoj blizini (i zbog lošeg iskustva stvaramo predrasude prema svima)? Jer te teme nisu dovoljno „seksi“ za nas? Možda su vam nakon pročitanog teksta Pretty Loud promijenile mišljenje. A kako to pokušavaju raditi kada su sve na okupu pogledajmo zajedno:
 fondaciji, centrima u Srbiji koji podržavaju romsku mladež kroz umjetnost, kulturu, obrazovanje i socijalno poduzetništvo.){kind=link}