Milica je, po meni, sasvim posebna osoba na (trenutnoj) regionalnoj književnoj sceni. O njoj se sve češće može čitati, jer njezin je drugi roman “Smrtni ishod atletskih povreda” postigao značajan uspjeh – osvojio je i “Zlatni suncokret” za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2021. godini. Ova 33-godišnjakinja, akademska je slikarica, priprema doktorat, vlasnica je bara “Vjeran pas” u Beogradu, piše, a dugo se vremena bavila i tetoviranjem. Osim po svojoj svestranosti, “zapela mi je za uho” i po tome što nema dlake na jeziku. U svom prvom romanu progovara o alkoholizmu iz ženske (svoje) perspektive, te o okolnostima koje su je dovele do tog stanja. Često me dirnu i njene kolumne koje piše za portal City Magazine. I kako je onda ne intervjuirati, ne željeti upoznati više?
Na moju sreću, na razgovor je pristala odmah. Uživajte u čitanju! 😉
Milice, kako si, kako živiš?
Navikavam se na život iz dana u dan i ne dozvoljavam sebi da zaboravim koliko je život lep, hvala na pitanju. 🙂 Sve drugo, bude i prođe…
Što za tebe predstavlja Herceg Novi i koja je tvoja poveznica s tim gradićem, a što ti predstavlja Beograd?
Herceg Novi mi puno znači, to je moja oaza, mesto na kojem mirno spavam, ili spavam uopšte, za razliku od Beograda, gde stalno nešto žurim, a ništa ne stižem. Život u Herceg Novom je onaj život koji želim da živim, miran i na zemlji, ali, samo još ovo da završim, i ovo, i ovo, i ovo… Šalu na stranu, Beograd je grad u kojem sam se rodila, tu sam odrasla i izgradila nekakav identitet. To je grad u kojem znam nezonirana parking mesta, u kojoj pekari da kupim hleb i u kojoj gvožđari da kupim čelične eksere, znam napamet jednosmerne ulice, prepoznajem šahte (Miloša Tomića, „opusti se i mucaj“), znam kuda da hodam kada ne želim nikoga da sretnem, a kuda onda kada želim… Teško bi mi bilo da se u potpunosti odreknem Beograda, ali da me je umorio, jeste.
U kojoj je mjeri tvoj prvi roman „Boldvin“ napisan autobiografski?
Velikoj.
Kako se stižeš posvetiti i slikarstvu i doktoratu i pisanju, kao i vođenju svog bara „Vjeran pas“? Namjeravaš li se vratiti i tetoviranju?
Zapravo sam se tetoviranjem bavila preko deset godina, koliko sam i radila po kafanama. Od svih poslova kojima sam se bavila, najviše mi je dodijalo tetoviranje. Nemam više snage da se tako jedan na jedan razmenjujem i razračunavam sa ljudima, jer zaista, raznih ljudi ima… U tom poslu najlakše je – istetovirati nekome nešto. Sve drugo je pakao. U tom smislu, sumnjam da ću se ikada vratiti tom poslu u nekom većem obimu, ali nikada se, verujem, neću ni sasvim odreći tog zanata jer ga volim, pa ću kao i sada, tetovirati neke bliske ljude i drage klijente kada za to imam vremena. A kada stižem ostalo, evo, zaista ne znam. Ja stvarno strašno puno radim i jako malo spavam, i ne želim to da promovišem kao nešto dobro jer takav način života dovodi do „burn-outa“ koji mi se sve češće događa. Da li je to strah od smrti ili mi nešto drugo u stomaku ne da mira, ali me proganja činjenica da na ovom svetu imamo tako malo vremena, a tako puno stvari može da se uradi, ima toliko toga zabavnog… Od svega toga, najviše vremena mi odlazi na „obične“ poslove koji opskrbljuju moju egzistenciju („Vjeran pas“), maštam o danu kada ću „postati umetnica“, probuditi se, skuvati kafu i sesti da slikam, a u pauzama čitati knjigu ili pisati nešto… Mada, u takvim okolnostima se ili rodiš ili ne rodiš, mi koji se nismo rodili tako verujem da nikada nećemo imati mira u nogama za takav životni tempo, ali isto tako verujem da ću se u budućnosti više posvetiti slikarstvu jer ga jako volim, mislim da mogu nešto da mu pružim, i strašno ga zapostavljam. Slikam kampanjski od izložbe do izložbe, knjige smišljam u glavi dok ubacujem iz prve u drugu po saobraćajnim gužvama ili dok radim kućne poslove ili u kafani kada sam u šanku, a onda na odmoru sednem i napišem ih. Čitam i pišem rano ujutru, pre nego što se bilo ko na ovom svetu probudi. To je mojih pet minuta…
Foto: Ivana Mrkva
Gdje ćeš sve u Hrvatskoj imati promociju svog drugog romana „Smrtni ishod atletskih povreda“, nazire li se što osim Zagreba?
Zaista ne znam, nažalost sam, evo, ovu prvu promociju u Zagrebu otkazala jer sam se razbolela (kad smo kod „burn-outa“), tako da je ona odložena za 17.05., bilo je pomena produžiti u Rijeku, ne znam hoće li biti nešto od toga, trebalo bi da se desi i promocija u Đakovu… To je koliko do izdavača, toliko i do ličnog zalaganja, a ovog leta ima puno festivala, po Bosni, Crnoj Gori, pa mislim da raspored ne bih dodatno zatrpavala…
Čula sam, u intervjuima koje si imala, da govoriš o onome o čemu se jako jako rijetko priča, pogotovo na našim prostorima – o zlostavljanim muškarcima u muško-ženskim odnosima. Što misliš, hoće li se o tome u nekoj bliskoj budućnosti početi glasnije govoriti?
Jeste, pominjem to kada god govorim o knjizi jer ne pristajem da se o zlostavljanju govori jednosmerno, koliko god da je neosporno učestalije u pravcu muškarac-zlostavljač, zlostavljana žena. Ipak, ne možemo se za pravdu boriti selektivno i ne možemo isključivati bilo koju stranu. Zato se uvek ograđujem i govorim – roman nije o zlostavljanju, već o patološkim odnosima i strukturama u svakom smislu. Dok sam pisala knjigu razgovarala sam sa svim ljudima navedenim u posveti koji su imali slično iskustvo, i čak sa dva svoja prijatelja koje su žene tukle. To je tek šah-mat pozicija, uslovljavanje decom, oduzimanje dece, u takvim slučajevima, paradoksalno, društvo je naklonjenije ženama. Imam nekoliko prijatelja kojima je zabranjeno da viđaju svoju decu, zaista, na pravdi boga, društvo u kojem živimo i kanoni kojima smo utamničeni pogubni su i za muškarce i za žene, to ne smemo zaboraviti, naročito mi, one koje se bavimo feminističkom borbom. Nikako ne gledati jednosmerno. Ništa. Nikada.
Što si spoznala o sebi iz toksičnih odnosa?
Spoznala sam kako je samopouzdanje krhka stvar, kako i najmanje sitnice iz odrastanja ostaju sa nama kao kamenčić u cipeli koji žulja zauvek ako ga na vreme ne izbacimo, odnosno ne prerastemo dečije bolesti. Kako beda i siromaštvo u kojem sam odrasla, pored najdivnijeg odgoja mojih najdivnijih roditelja koji su učinili da mi detinjstvo bude najlepše na svetu onoliko koliko su mogli, za sobom ipak vuče neki osećaj manje vrednosti kroz život kojeg možda nismo ni svesni. Otkrila sam toliko toga o sebi, i stvari za koje mi nije padalo napamet da sa njima imam problem, uvek sam mislila da sam normalna, ali eto, završavam u lošim odnosima ili mi se loše stvari dešavaju zato što nemam sreće. Dragocen je onaj trenutak kada upoznamo sebe i prihvatimo odgovornosti za svoje postupke, ono duboko nesvesno što uvek golica. Za mene je to bio iscrpljujuć odnos, koštao me je zdravlja, ali doneo mi je prosvetljenje. U suprotnom, možda bih nastavila da bauljam kroz život i krivim retrogradni Merkur za loše stvari koje mi se u životu događaju.
Kako se osjećaš kada izražavaš svoj stav, i javno i privatno, iako je on možda sasvim suprotan od stava ljudi nasuprot tebe? Jesi li navikla na to kroz život? Otkud dolazi tvoja hrabrost? Osjećaš li se katkad neshvaćeno? Oprosti na raketiranju pitanjima, ali morala sam. 🙂
Na ovo pitanje bih odgovorila slično kao na prvo – navikavam se. 🙂 Koliko god ovo zvučalo infantilno, zapravo se jako često osećam nepodnošljivo usamljeno i neshvaćeno, i to me često čini depresivnom. Onda naletim na neku rečenicu u nekoj knjizi, ili vidim nekog čoveka kojem svetle oči od životne radosti, koji priča sa puževima na trotoaru, vidim neki potez na slici ili jednominutni kolažni film i pomislim – ima tamo negde nekoga sa kime se razumem, negde, iza ovog matriksa, negde, ne znam ni ja gde…, ali osetim da ima. Sa ljudima mi je teško da se družim, iako njima ne deluje tako, naučila sam da izgledam kao da sam prisutna, naučila sam da pričam te stvari koje se pričaju. Po pitanju stavova, oko sebe imam ili ljude koji me mrze ili koji oberučke prihvataju ono što pričam, i jedni i drugi me nerviraju, jer su ljudi prestali da misle. Svi govore napamet, žive napamet… ne znam. Trudim se da gledam svoja posla i da radim ono što mislim da umem, koliko umem. A hrabrost, ne mislim da sam hrabra. Jako se često plašim, ali kroz život me vodi to što neću da priznam da se plašim. To je valjda prkos.
Koje te sitne svakodnevne stvari usrećuju? Šalica kave, šetnja, dobra knjiga…?
Radujem se tom ranom tihom jutru, kada jedem voće, pijem kafu i popušim jednu cigaretu dok čitam knjigu. Nekada kada imam jako loš dan, jedva čekam da legnem, i razmišljam, sutra ujutru ću jesti voće, i piti kafu, i smotati sebi tu jednu cigaretu. To šareno sočno voće mi ulepša svaki dan. Kada sam negde na putu i ujutru nema voća, taj dan je težak. Usrećuje me svašta još, i neki događaji napolju koji ne ovise od ljudi, tipa, kada vetar vrti lišće u krug, kada brojim gnjurcu (ptici) u Herceg Novom koliko može da izdrži pod vodom, kada sam iza trolejbusa i kada onaj dimnjak na troli klapara u ritmu muzike koja meni u tom trenutku ide na radiju u autu, tako, razne stvari. I kada vidim tihe srećne ljude na ulici.
Što je Stefan, tvoj partner, donio u tvoj život?
Doneo je nekakvu životnu radost na koju sam bila zaboravila. Kaže u jednoj knjizi koju volim „grubost egzistencije ga je rano obeležila.“ E pa, mislim da je Stefan uspeo da omekša moju grubost. Pored toga, doneo mi je i puno sveže ulovljene ribe. 🙂
Jesi li i ti osjetila na svojoj koži ono što poručuje Konstrakta svojom pjesmom „In corpore sano“?
Budući da imam trideset i tri godine, radim od šesnaeste, a dan radnog staža nemam, da, tema mi je bliska. Doduše, postoje umetnička udruženja za sve grane umetnosti, ja sam član ULUPUDS-a, i od 2014. imam status samostalnog umetnika, te mi grad, navodno, plaća zdravstveno osiguranje. Taj status nije lako održavati, imati redovno izložbe i umetničke angažmane, a to šta u Srbiji pokriva zdravstveno osiguranje i u kom stanju je zdravstveni sistem uopšte, o tome da ne pričam. Tako da, verujem da Madona ili Rijana ili Marina Abramovič nemaju taj problem, pre bih rekla da nema veze sa umetnicom, nego da ako živiš u Srbiji, bolje ti je da se ne razboliš.
Koja je tvoja uloga u tvojoj obitelji, preciznije, jesi li se ikad osjećala kao „crna ovca“, što povezujem i s prethodno postavljenim pitanjem o neshvaćenosti? Vidite li se često?
Imam divnu porodicu koju volim najviše na svetu i redovno se viđamo. Iako jesam bila često neshvaćena i jedina sam izabrala nekakav „drugačiji“ životni put, ne znači da nisam imala njihovu podršku. Onoliko koliko su mogli i koliko su uspeli da me razumeju, podržavali su me. Mislim da je teže bilo njima sa mnom negoli meni sa njima. Imam i jednu jako kratku pesmu o tome:
Ja sam ti u familiji ona naopaka,
Ko ljuljaška.
Kad ne dođem pitaju,
Što nije došla Milica
Kad dođem, ne znaju šta bi me pitali
Pa ćutimo
Sve dok ne popijem koju pa krenem da pričam gluposti
Tad misle da sam normalna.
Znaš reći da bi voljela biti „suborac malim ljudima“. Tko su kroz život bili tvoji suborci?
Puno mojih kolega sa kojima sam radila po kafanama, to je za mene bio važan konstitutivni period, neki više nisu među nama, neki žive suviše daleko i ne viđam ih godinama, ali svi mi smo kao neki ratni drugovi, uvek tu jedni za druge. Saborci su mi i oni za čije se rečenice hvatam kada nemam za šta više da se uhvatim, bili živi ili pokojni već pola veka, saborci su mi svi oni u čijem sam radu pronašla deo sebe ili svojih muka. Saborac ume da mi bude čak i samo neko sa kim se mimoiđem na ulici i pomislim da smo razmenili neki važan pogled ili emociju. Saborac mi je, zapravo, svako sa kim se i najmanje razumem, svako ko za sebe ne misli da je više od onoga što jeste, to ume da bude i Avala, uveče, dok je gledam s terase.
Kada se jednog dana budeš osvrnula na svoj život, kojom bi ga rečenicom voljela opisati?
Gospode bože. Nemam ideju. Nikada me to niko nije pitao. Ovakva pitanja trigeruju u meni ono o čemu pričam sve vreme, strah od smrti, prolaznosti i prebrzog protoka vremena, jer kako sam pročitala pitanje, tako se za mene sve već desilo, već stojim na kraju, gledam na svoj život i mislim – pa, okej, pokušala sam…
Da sam ja Netko…
Da sam ja Neko, hm… nikada ne bih prepisala sebi pravo da krojim svet. Da sam ja, možda, Neko, neka viša sila, napravila bih da svako dete koje se rodi bude bezuslovno voljeno. Tako bi, čini mi se, nestalo sve loše i zlo sa ovog sveta. Da sam ja neko, neki čovek koji ima moć, bila bih kao i svaki čovek, rđav. Možda bih čak bila i diktator, ukinula bih sav luksuz, višak, svi bi morali da žive skromno, tu gde jesu, zadovoljni sa onim što imaju. Srećom, nisam niko.
